Ono, kao, ljubav... (1. Deo)
Published on 11/22,2015
Nemam običaj, niti sam ikada osećao potrebu da pišem nešto poput bloga, nešto o sebi, nekim dešavanjima kroz koja prolazim i tome slično. Ali evo, dok sam pod uticajima i sa knedlom u grlu, odlučih da napišem nešto na temu ljubavi a samim tim, i nešto o sebi. Odlučih jer, sticajem okolnosti, osećam se usamljeno, te mi virtualni svet predstavlja ispovedaonicu na neki način, ili mesto na kom mogu da se izjadam, ostavim svoje misli i reči, koje možda mogu pozitivno uticati na nečiji život, a i ne mora. Pre svega, ovo pišem da bi olakšao sebi i podelio svoje iskustvo sa vama koji čitate. A usput, možda i naiđem na istomišljenike, osobe koje su doživele slično, osobe sličnih interesovanja, pa možda čak, i osobu koja me čita mimo ovog teksta.
Hm. Odakle početi... Imam 27 godina i nezaposlen sam. Zbog nedostatka obrazovanja imam poteškoća u pronalaženju posla. Završih srednju školu (treći stepen) i počeh raditi u proizvodnji, u jednoj fabrici. Nisam bio baš jedan od retkih u to vreme, koji su imali stabilan posao i svoj dinar, ali, nisam zavisio od roditelja, što je bilo najvažnije. Iako skroman, imao sam sve što me je činilo srećnim. Imao sam 18 godina, redovnu i sasvim pristojnu platu. Izlazio sam, provodio se sa društvom i poznanicima. Bilo je devojaka, zaljubljivao sam se, zaljubljivale su se i u mene, voleo sam, plakao sam, ispadao sam majmun, kreten, bezosećajni skot priznajem, i krivo mi je sad zbog toga ali, što se kaže; „mladost-ludost“. Jednostavno, moglo mi se tada. Sve se imalo, osim briga i problema. Među društvom a i šire, važio sam već za jaku i stabilnu osobu. Kako finansijski, tako i psihički. Doduše, bio sam čak i poželjan u većini tih nekih društava i ekipa. Neke stvari jednostavno, nisu mogle bez mene. Uvek su me uvažavali, pitali za mišljenje, savet, jednostavno, poštovali su me. I kad smo ozbiljni, pa i kad se zezamo. Nikad sam potcenjivao ljude, barem, ne naglas, niti da iko drugi čuje. Znao sam na šta je ko bio spreman, do koje granice da se žrtvuje i kroz šta može proći samo svojom snagom uma. Ne želim baš da poredim ljude po tome, ko je koliko prošao u životu ali, u mnogim stvarima sam već odskakao od svoje generacije, i zbog toga nemam, zapravo, kome da se obratim za savet ili mišljenje kada sam ja u nekoj dilemi ili problemu. Uvek sam bio tu za druge, u svakom smislu, ali kad meni zatreba, kao na primer sada, nemam kome da se obratim, a da za uzvrat dobijem savet na, aj da kažem, mom intelektualnom nivou.
Kao mali, bio sam dosta stidljiv. Više sam ćutao nego što sam se trudio da budem prihvaćen na neki način, ili da budem deo nečega, neke grupe, družine. Nikad nisam voleo gužve. Draže mi je bilo da pričam sa dvoje-troje njih o nekim zajedničkim interesima, kao na primer o muzici, nauci, filmovima, pecanju, vanzemaljcima, svemiru, i tome slično, nego da guram nos među folirantima i da se dokazujem. Nekako smo gledali isto na to, i prosto mi je bilo uživanje, da pričam sa nekim o nekim stvarima dok se dopunjujemo međusobno. No, samim tim, to jest mojoj povučenosti, naučih i izveštio sam se, da posmatram okolinu u kojoj se nalazim i da sve detaljno analiziram. Imam donekle tu sposobnost da procenim ljude samo na osnovu pogleda u oči, u nekim slučajevima čak i na slici. Ne tako često, ali mogao sam čak i da predvidim neke bliske događaje. U većini slučajeva, nisam grešio u proceni. Neko bi možda voleo da ima tu sposobnost, ali veruj mi, više je prokletstvo nego što bi ti zapravo pomoglo. Takođe, empatija je jako izražena kod mene. Nije baš da mi se plače kad neko drugi plače, ali, jednostavno, saosećam se sa njima, neki put čak, jači utisak ostavi na mene nego na njih same. Pogotovo kad je reč o ljubavi, jer volim da vidim osmeh na licima, radost u očima i srce ljubavlju ispunjeno. Teško mi je kad, neko koji to zaslužuje, nema. Svi to zaslužuju! Ali, ima ljudi, koji prosto nemaju sreće u tome, mimo ljubavi i požrtvovanja kojeg pružaju drugima.
U mom životu, mislim, do sad, bilo je devojaka. Što ozbiljnih veza, što vezica. Da se ne hvalim sad brojem, ne volim to. Da budem iskren, više je bilo tih vezica, nego ovih ozbiljnih. Nisam se bunio tada, ipak, u tim nekim godinama, nisam ni razmišljao nešto o ozbiljnim vezama, jer, život je tek predamnom. Ali, kako je vreme teklo, neki su slavili 5 godina veze, neki su se čak i oženili, neke udale, društa su se raspadala, svako je krenuo svojim nekim putem. Samim tim, rađala se želja za ozbiljnom vezom. Doduše, kod mene je ta želja uveliko postojala, jer su mi se smučile više veze zasnovane samo na fizičkoj privlačnosti. Što kažu; „Lepo meni, lepo tebi, pa dok traje“. Imao sam 23-24 godine čini mi se, kada sam razmišljao i tražio devojku za ozbiljnu vezu. Čujem tako, ili vidim slike, momak i devojka, otišli na more, bili ovuda, bili onuda, a meni se plače. Što od sreće za njih dvoje, što od tuge što ja nemam pokraj sebe osobu, sa kojom bi to doživeo. Mogao sam ja, da povedem neku devojku na more, nije to bio problem tada. Ali, ne bih baš vodio bilo koju, da tako kažem, već devojku, a ne „ribu“. Velika je razlika biti sa nekim, i biti zajedno. Neki i ne prave razliku, pa su te neke veze i trajale koliko i to letovanje. I tako, vreme je prolazilo, bio sam sa ovom, bio sam sa onom, međutim, raskidao sam ubrzo jer uvideh da veza ne vodi nikuda.
I onda, te 2007. zaljubih se po prvi put. Doduše, zaljubljivao sam se i ranije, ali nikakav kontakt nisam imao sa tim devojkama jer sam znao da nemam nikakve šanse kod njih. No, počeh priču sa tom devojkom preko facebook-a, jer, živela je u inostranstvu. Upoznah je preko sestre, koja je u jednom kulturno-umetničkom društvu, koje je organizovalo smeštaj za članove tog kulturno-umetničkoh društva iz inostranstva, u kojem je ta devojka. Pa je samim tim, moja sestra bila njihov domaćin, tj, domaćica. Ni manje ni više, nego za tu devojku i njenog brata. Svidela mi se jako, prvo na izgled a potom i psihički. Kada sam je prvi put video na slici, pomislih samo; „Eh, kada bi smo samo bili zajedno...“. No, dođe i taj dan kada su napokon došli. Upoznali se, pričali, zezali se, izašli uveče u jedan klub, i bum... prvi poljubac. A joj, nikad ranije se lepše i srećnije nisam osećao. Već sam počeo da zamišljam našu svakodnevnicu, planirao neke izlaske na romantična mesta, razmišljao šta da joj poklonim, da li da kupim nešto ili da napravim neku džidžabidžu, da je podseća na mene. Eh... I tako, bila je kod mene 2-3 dana čini mi se, pa dođe vreme da ide kod rodbine, dole negde u centralnoj Srbiji. Ispraćam je. Mahnula mi je i poslala poljubac pre nego što je ušla u auto. Ušla je unutra, sela pozadi i obema rukama prekrila lice. Ja brže bolje, mašem čoveku koji je trebao da vozi, da ne kreće. Ulazim u auto, zagrlih je jako, poljubih je, a ona sva u suzama. Zagrli ona mene jako, i reče; „Čujemo se“. Izađoh, mahnuh još jednom, i odoše. Čuli smo se posle, i narednih dana, naravno. Prođe već mesec dana čini mi se, čuli se i gledali preko Live Messenger-a, heh. Standardne reči; „Nedostaješ... Fališ... Ljubim!“ Eh, ono kad ne možeš da dočekaš da je vidiš opet. Makar da je dodirnem na sekund. I videli se mi, posle ne znam koliko vremena. Lepo nam je što smo opet zajedno, nasmejani oboje, a ujedno i tužni jer ostaje vrlo kratko. I tako, prođoše tih dan-dva koliko je bila, i ispratih je opet. Međutim, vremenom, kad god se čujemo, vidim da je nešto muči. Kontam, uželela me je se baš, mislim, i ja sam, i jedva čekam ponovo da je vidim, ali... Prvi put tako, drugi put isto, čudna boja glasa.
Treći put, stigne mi poruka, u stilu; „Ne bih više da te zadržavam. Mlad si, lep si, znaš već šta sve mislim o tebi...“. Bio sam u blagom šoku, jer, nije bilo nikakvih povoda za to. Kao grom iz vedrog neba. Pokazah sestri poruku koju mi je poslala, a ona u instant plač. Ja čak nisam ni počeo, ali, suze su već krenule da se skupljaju pored knedle u grlu. Razmenismo tu još par poruka, videh da ne mogu da utičem na njenu odluku, te sam nerado pustio da ide tim tokom. Jedno 2-3 meseca, pa i više, sam „tugovao“ i mislio da mogu da ispravim stvari, ali džabe, sad je već kasno. Odlučih da nastavim dalje. Nismo se čuli dobrih godinu dana, i onda, u neke kasne sate, zazvoni telefon. Poznat mi broj, ali ga nemam u imeniku. Javim se, poznat mi glas. „**** ovde...“. Ehej, otkud ti? „Pa evo, razmišljam nešto, pa sam te se setila“. Baš mi je bilo drago što joj čujem glas opet, a ujedno i mala doza smora. Pričasmo malo, zamišljah već, tu lepu crnu kosu, rupicu na obrazu dok se smeška i te lepe kestenaste oči iz kojih samo što nije potekla suza. Kaže, između ostalog, da nema dečka, ne može da nađe nikog normalnog (pa se mene setila, je l'?). Rekoh, nemam ni ja, nemamo sreće po tom pitanju izgleda. I tako, pričali malo, i „čujemo se“. Nakon toga, nismo se čuli, prođe opet godinu dana. Kad čujem ja od sestre, udaje se. Za čoveka sa kojim je bila posle mene. Tu već kreću suze da mi se skupljaju opet, posle toliko vremena. Drago mi je zbog nje, naravno, a s' druge strane, tuga, jer sam to mogao biti i ja. Ali ajde, nije kraj sveta, uostalom, prošlo je već 2 godine od kad nismo zajedno. Posle je dobila i sina čini mi se, i tako. Ima svoju porodicu sad, i drago mi je zbog toga.
I tako, posle par meseci, pokušavah naći devojku približnih shvatanja i ponašanja kao i bivša. Ne da bi me podsećala na nju, daleko od toga, to bi bilo baš ružno sa moje strane, nego kontah, ako mi je išlo sa njom takvom kakva je, to jedno vreme, ići će mi i sa drugom verovatno, samo, trudiću se da ne dođe do raskida. Kroz bivše veze naučih dosta, a i pamtim, gde sam i u čemu pogrešio, ako je bilo do mene. Pa samim tim, pokušavam da se ispravim u budućim. Međutim, prođe to neko vreme, ne nađoh devojku. Imao sam neke veze, ali, nijedna nije potrajala duže od 3 meseca.
I tako, poludepresivan, s' vremena na vreme, rešim da se registrujem na nekom sajtu za upoznavanje. Tj, druženje, upoznavanje, ljubav. Poput Facebook-a danas. Nekima je to bilo sasvim normalno. Doduše, u to vreme smo se donekle i utrkivali jedni drugima, ko će imati više profila na društvenim mrežava i tako tim sajtovima. Bilo je normalno, kao i čatovanje na krstarici. No, bio sam skeptik po tom pitanju, ali ajde da probam, šta fali, možda i upoznam neku. Možda je i oženim, hah! Prođe neko vreme, i naleteh baš na jednu devojku. Sajt je radio po principu ocenjivanja slika koje postaviš. Ti oceniš neku devojku sa 9-kom recimo, oceni i ona tebe sa 9-kom, i dobiješ neku vrstu notifikacije, kao, podudarate se, interesovanja su obostrana. Nešto tog tipa. A joj. Kad sam video njenu sliku, svidela mi se na prvi pogled. Momentalno. Prelepa je bila. Em lice, em način odevanja, frizura, šminka, ma sve, maksimalno pristojno i zavodnički, dama.
Razmenismo popriličan broj poruka, i shvatih da je sasvim normalna devojka. Ali ipak, sudeći po slikama i mojoj proceni, videh tugu u njenim očima. Neku prazninu. Vidim da je nesrećna. Šteta, mislim se. Ali ajde, mimo toga što mi se sviđa, da pređem preko one dečko/drugar linije, pa je naterah da mi priča malo o tome, kako bi joj bilo lakše. I tako posle par dana i podužih razgovora, poslah joj zahtev za prijateljstvo na facebook-u. Videh slike, muziku koju sluša, statuse o odnosima u ljubavi, itd. Iznenadih se pozitivno. Baš kao što sam je i zamišljao. I tako vremenom, njeno interesovanje za mene je raslo, a i moje za nju, kako pričom razaznajemo da volimo iste ili slične stvari, šta zamišljamo kad čujemo neku određenu pesmu, ili dok šetamo parkom tokom jeseni, dok pada kiša, i tome slično. Eh, odgovori su većinom bili „E i ja isto! Ne mogu da verujem!“. Konačno neka osoba sa kojom se kontam i imam dosta toga zajedničkog. Jednostavno, devojka me je oduševila. Prelepa, skromna, prirodna, normalna pre svega. Neke devojke približno njenog izgleda bi digle nos samo tako. Ali, ne i ona. Činilo mi se da bi se i pesmama razumeli. Čak i jesmo nakon nekog vremena. I tako, malo po malo, zbližili se. Već mi je otvorila srce i rekla većinu stvari koje je muče. Najviše to što je u vezi, iz koje kako skontah, želi što pre da izađe, jer je psihički maltretiraju. Njen dečko i njegova majka. I tako, malo mi se izjada, vrlo rado je saslušam svaki put, kažem šta mislim, dobacim neku šalu, i; „Eh... Kako ti mene umeš uvek da oraspoložiš“. A meni nikad draže. Pre svega što je iskrena, i kaže to što misli, ne stidi se. Bilo je tu još lepih reči, tj, gomila, koje pamtim i dan danas. „Eh, da si mi sad tu...“, „Eh... TI... prvo i poslednje o čemu razmišljam“. Umela je malo tih reči da upotrebi, ali jak utisak da ostavi, barem na mene. Nisam se nešto nadobijao tih slatkih poruka do sad. No, volela je Kerbera da sluša. Već sam čuo 2-3 stvari, ali, zbog nje ću preslušati Boga mi, sve njihove pesme. A joj. Slušao sam ga danima, ma mesecima. Svaku noć pred spavanje. U svakoj pesmi sam zamišljao da Gale peva o nama. Sa muzike pređosmo na filmove. A i tu blagi šok. Crni Bombarder. A joj, gde me nađe. Pa krenemo da se prisećamo scena, detalja, zamišljamo nas dvoje umesto Bjelogrlića i Anice Dobre. Pa ona scena na selu. Uh. Da ne pričam koliko mi je stalo do nje. Pa i njoj do mene, verujem. Zvala me je noćima, samo da mi čuje glas, a pričali smo i po sat vremena. Eh. Budio sam se i išao u krevet misleći na nju. Ne rekoh, nismo se mi videli uopšte. Radio sam u to vreme, a i ona je, manjka vremena je bilo, a i nije mi se nešto išlo do vrha Srbije na 2 sata. Pa se dogovarali da uzmemo godišnji u isto vreme i da odemo negde. Eto, koliko poverenja stekosmo jedno za drugo, a nismo se ni videli. Sve je to meni bilo malo, previše lepo da bi bilo istinito. Prosto, nisam mogao da verujem. A želeo sam svim srcem da smo zajedno. Čak je i ona trebala da dođe kod mene, pošto firma u kojoj je radila, dolazi poslovno u moj grad, pa je trebala i ona sa njima, ali su je prebacili da ide na drugo mesto ipak. Ništa, šta sad, drugi put onda. I tako, vremenom, dobrih godinu dana priče, lepih reči, strpljenja a ujedno i neizdržljivosti, pa je počela da „nestaje“. Te isključi telefone, isključi nalog na facebook-u. Ja se već zabrinuo, šta li je sad? Pa je uhvatim u jednom momentu kad je bila dostupna, i brže bolje da vidim je l' sve u redu. Reče da je ok, i da ne brinem. Uh, dobro je. Izjadala mi se sutradan. Dečko sa kojim je i njegova majka su je maltretirali, do te granice da je spakovala svoje stvari i otišla svojoj kući. Zvala me je posle, sva uplakana. Ne zna šta da radi. Ja već dobio neki, zaštitnički nagon, jer ne podnosim kad devojka/žena plače ili tuguje, tj, da je povređena. Bio sam spreman da odem kod nje, pa i da se pobijem sa njim ako treba, i da je vodim svojoj kući.
Ali, kao, to se često dešava, nema potrebe da se mučiš. Mislim se, ma kako nema potrebe, nemoj sad da ti dođem tamo i lupim ćušku, vratim se nazad, i dođem opet da te vodim kod mene. I tako, malo se čuli, malo ne, malo i ona postala čudna. Stekoh utisak da hoće da se distancira, samo ne znam zbog čega. Ok, nisam je dirao, niti joj se javljao neko vreme. Pošaljem joj poruku s' vremena na vreme doduše, dobijem poruku tipa; „Dobro sam, ne brini“ i tome slično. Brinem ipak. Čak sam je i sanjao par puta, da je spašavam od nekoga. Bežimo u nepoznato, držeći se za ruke. Ali ovaj san pamtim i dan danas; Sedim za kompjuterom kao, slušam muziku neku koja ona voli, i plačući mislim o njoj. Kao da smo raskinuli. Osvrnem se da proverim da mi nije slučajno pisala na facebook-u, kad ono nije. Bum! Neko je ušao u moju sobu. Kad ono, ona. Stoji nepomično, držeći dva kofera. Oči pune suza. Gleda me kao da očekuje neki odgovor. U tom momentu, pustim suzu. Videla je, i kao da je razumela, šta sam joj suzom hteo reći. Nasmejala se jedva, pustila suze, bacila one kofere, i pravac meni u zagrljaj... I tu se prekide san. Vreme za posao. Pijem kafu (kući), pustih Kerbera, a suza suzu stiže. Eh. No, prođe nekih 6 meseci, poslah par poruka za to vreme na koje nije odgovorila. I onda, na zadnju poruku, stiže odgovor, nešto u stilu; „Eee, nema ništa posebno, standardno. Dobro je, ok sam. Ne rekoh ti, udajem se tog-i-tog“. Ostao sam bez teksta. Posle tolikih priča i razgovora, lepih reči. Čak sam i odštampao sve naše razgovore od prve do poslednje poruke, čisto kao uspomena, podsetnik, kako već da ga nazovem, i sve te lepe reči koje mi je retko koja devojka uputila. I eto, udade se i druga devojka do koje mi je baš stalo. Izgubljen sam bio narednih mesec dana. Nisam jeo, nisam imao volje nizačim. Posle nekog vremena, videh slike sa svadbe na facebook profilu njene majke. Nju sam obrisao još nakon one poruke. Gledam je, onako u venčanici, prelepa je. Ali opet, nigde osmeha na licu ili u očima. Zamislih sebe pored nje, ali na kratko. Ipak, posle svega, ispala je, khm khm, prema meni. Ili sam ja ispao magarac, što sam toliko naivan pa brzo poklonim nekoj (posebnoj!) mesto u svom srcu?
Pređem ja preko toga. Radio sam u to vreme, imao neko društvo, pa ono, izađeš, zezaš se, prođe vreme pa i ne misliš više na nju. Pritom, bilo je još devojaka u međuvremenu, mada, ni sa jednom nisam video neku srećnu vezu. I tako, muvao se svuda jedno vreme, u potrazi za srećom, da tako kažem, ali nijedna mi nije privukla pažnju. Gde god i da izađeš, svugde isti fazon. Isto ponašanje, slična garderoba, frizure, šminka, ma sve isto, osim boje kose. Moram da kažem da sam prilično probirljiv po pitanju devojaka. Nije da me je briga šta će drugi misliti ako sam sa njom, ali, ima stvari preko kojih jednostavno ne mogu. Devojka treba da je nasmejana, fina, kulturna, da se pristojno oblači, isto tako i da se ponaša u skladu sa garderobom i imidžom kojeg predstavlja. Treba da poštuje sebe pre svega. Devojka treba da bude Dama. A ne „najjača riba u klubu“, „zna je ceo grad“ i tome slično. Neke mi se čak i gade kad ih vidim. Ne znam, možda sam izrod muškog roda ali, može bre devojka da bude i lepa, da ima i grudi i zadnjicu za desetku, i sve, ali ako ne ume da se obuče, da iskombinuje garderobu koja ide jedno uz drugo, da se umereno i sa stilom našminka, džabe joj onda i lepota i sve.
Prođe opet to neko vreme, i upoznah jednu. Ne mogu se setiti sad kad je to tačno bilo, ali, slična situacija. Radila je u obližnjoj prodavnici. Odem ja da uzmem paklu cigara, kad u radnji neka nova radnica. Priđem bliže, vau! Svidela mi se odma. Crnka, vitka, visoka kao i ja, eh, taman. Malo starija od mene kol'ko sam mogao proceniti, ali dobro, valjda neće smetati. Muvao je ja tu, pokušavao malo da ispipam situaciju, i tako, smuvali se posle par dana. Međutim, nije mi se nešto svidelo kod nje. Za svoje godine, previše se detinjasto ponašala, mada, čisto sumnjam da je zbog mene, ali dobro. Mada, ubrzo i videh da ni od toga neće biti ništa, jer, jedno misli, drugo kaže a treće radi. To mi se nikako nije svidelo. Iznenadila me je u par situacija svojim razmišljanjem. Pokušavah nekako da joj skrenem pažnju, ali, ne bi ni pomoglo, bolje i da ćutim. A stalo mi je do nje. Znam da je dobra devojka skroz. Ali eto... na kraju ipak odustah. Raskinusmo. Viđasmo se tu u radnji, neki put u gradu, ono, draga mi je, ispričamo se na kratko i tako. I udade se posle nekih 10 meseci. Hah! Već sam počeo da se smejem samom sebi. Ja im dođem kao neki blagoslov za brak, šta je bre ovo? Svaka do koje mi je stalo se udala za čoveka posle mene. Osim one druge, sa severa Srbije, jer sa njom se nisam ni smuvao, ali, kao da jesam. Ja im dođem kao Dane Cook u filmu „Good Luck, Chuck“. Bilo je tu i drugih devojaka, samo spominjem ove, koje su velike rane ostavile na meni. Doduše, tek sledi...